Kratko slavlje u Draču

 

SREDINOM novembra 1912. jedan eskadron srpske konjice ukasao je u plićak Jadranskog mora. Najvažniji cilj Balkanskog rata bio je ostvaren. Kraljevina Srbija dobila je teritorijalni izlaz na otvoreno more. Posle čitavog veka samostalnog državnog postojanja, ugrožena od Habsburškog i pod senkom Osmanskog carstva, Srbija je konačno došla u posed jedne morske luke.
Posle pobeda srpske vojske u Kumanovu i kod Bitolja, ishod rata bio je odlučen. Ipak, srpska vojska je tek trebalo da zaposedne jadransko primorje. Vlada u Beogradu nije računala s tako brzom ratnom pobedom. Zato je uoči rata pregovarala s arbanaškim glavarima na Kosovu.
PoČetkom novembra, nadomak Prokletija, formirana su dva odreda srpske vojske. Oko šesnaest hiljada vojnika Drinskoalbanskog i Šumadijskoalbanskog odreda upućeno je preko planina. Istoričar Milić J. Milićević uporedio je ovu epopeju, koja je trajala punih mesec dana, s velikim i slavnim prelascima Alpa, od Hanibala do Napoleona.
Srpska vojska je putovala do Drača čitavih mesec dana, prelazeći dnevno u proseku desetak kilometara. Usput je nailazila na nezainteresovanost lokalnog stanovništva i aktivnost austrougarskih agenata. Ozbiljnija bitka s ostacima osmanskih snaga odigrala se tek prilikom opsade Lješa.
Samo jedan dan pošto je 28. novembra 1912. Ismailj Kemal Vlora uz podršku Austrougarske u Valoni proglasio nezavisnu Albaniju, srpske prethodnice ušle su u Drač. Velika luka došla je bez otpora pod vlast Kraljevine Srbije.
Dopisnik "Dejli telegrafa" bio je jedini novinar koji je prisustvovao ovom događaju. Gradski uglednici su dva dana ispred grada čekali na dolazak srpske vojske. Kada je napokon jedan eskadron iznemoglih konjanika stigao, odjeknuli su usklici u slavu Srbije. Novu vlast je posebno srdačno dočekao drački pravoslavni episkop Jakov.
U vreme kada je došla u posed Drača, Srbija ga je u stvari diplomatski već bila izgubila. Velike sile su još samo razmatrale da li treba da dobije uzani koridor ka moru u oblasti Svetog Jovana Medovskog ili da jadranska železnica, kada jednom bude izgrađena, ostane pod međunarodnom kontrolom i otvorena za Srbiju.
Ipak, Kraljevina Srbija se ponašala, kako je to slikovito napisao profesor Dimitrije Đorđević, "kao da će u Albaniji vekovati". U Draču je osnovan okrug, a u Tirani, Elbasanu i Lješu srezovi. U Orošiju, središtu katoličkih Mirdita, i u oblasti Dukađin takođe je uspostavljena uprava.
U Drač je ubrzo doputovao prvi načelnik okruga - Ivan Ivanić. Njegova supruga Delfa, jedna od utemeljiteljki Kola srpskih sestara, vodila je bolnicu u Draču. Kasnije je zaražena tifusom, koji je jedva uspela da preboli. Na čelo dračke opštine doveden je uglednik iz stare dračke porodice Đurašković.
Srpska vlast u Albaniji počela je vremenom da se suočava s velikim teškoćama. Mir stanovništva morao je da bude izdašno plaćan. Delovanje austrougarskih agenata i begova odanih sultanu činilo je ionako loše puteve nesigurnim. Tokom nekoliko dana uništene su usamljene stanice, koje su branili malobrojni srpski vojnici.
Odmazda je bila oštra, ali štetna po sliku Srbije. Londonski "Tajms" pisao je na osnovu glasina o spaljivanju čitavih sela, a u Austrougarskoj su štampane novine ("Albanische Korrespondenz"), koje su srpsku vojsku optuživale za masakre više hiljada Arbanasa i muslimana u Sandžaku, Makedoniji, na Kosovu i u Albaniji. Međutim, kasnije objavljen izveštaj međunarodne komisije o uzrocima i vođenju balkanskih ratova Karnegijeve fondacije za mir uglavnom nije potvrdio ove optužbe.
Čitava literatura objavljena u to vreme, između ostalog i iz pera najznačajnijih srpskih političara, govorila je u prilog tezi da narod Albanije nije u stanju da stvori i u miru vodi svoju državu.
VeĆ u aprilu 1913. postalo je izvesno da je kraj "albanske operacije" blizu. Pod pritiskom flote velikih sila srpska vojska je napustila jadransko primorje. U Albaniji je, međutim, ostala još dva meseca, a u nju se vraćala skoro svake godine tokom čitave sledeće decenije.
Povlačenje srpske vojske iz Albanije imalo je značajne posledice. U to vreme nešto više od četvrtine stanovništva severne Albanije bilo je slovenskog porekla.
U nastojanju da stvore ekonomski nezavisnu Srbiju, čiji bi brodovi u svoju zemlju preko srpske luke, kako je ironično primetio britanski poslanik Pedžet, "donosili blaga Indije", tvorci srpske politike su zaboravili na slovensko stanovništvo. Zaboravili su i srpsku vojsku: prvi prelazak 16.000 vojnika preko Albanije nije bio predviđen ratnim planom. Na marš smrti, koji je trajao mesec dana, vojnici su poslati sa po dva hleba!
Do naŠeg vremena Srbi iz Albanije su skoro u potpunosti asimilovani ili su se iselili. Pre nego što se srpska vojska povukla, jedan odbor žena iz Drača poslao je telegrame ruskoj carici i engleskoj kraljici, moleći da ovaj grad ostane u sastavu Kraljevine Srbije. Odbor je pisao u ime 524 žene Drača - većine njegovih stanovnica.

OPSADA SKADRA
SKADAR je, posle pada Soluna, Janjine i Jedrena, ostao poslednje osmansko uporište u unutrašnjosti Balkanskog poluostrva. Crnogorska vojska ga je opsedala uz pomoć srpskih trupa. Iako su naposletku pod pritiskom velikih sila srpske jedinice napustile opsadu, njihova komandna i tehnička pomoć ključno su doprinele crnogorskoj pobedi.
Prilikom opsade Skadra, prvi put u istoriji dejstvovala je srpska ratna avijacija. Ratni pilot s dozvolom broj 1 u srpskoj avijaciji, narednik Mihajlo Petrović, poginuo je 7. marta 1913. na borbenom zadatku, postavši tako i prva žrtva u ratnom vazduhoplovstvu naše zemlje.

(Nastaviće se)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije