rastko.rs

[Projekat Rastko] Zarko Rosulj: Svetlopisom Anastasija Jovanovica

Žarko Rošulj

Svetlopisom Anastasija Jovanovića

"Danica", 1999, Vukova Zadužbina, Beograd

Autoportret Anastasa Jovanovića, 1850 - 56. god.

Fotograf, litograf i slikar Anastas Jovanović (1817, Vraca - 13, novembar 1899, Beograd) autor je galerije portreta znamenitih Srba prve polovine 19. veka. Pred njegovom četvrtastom kutijom sa objektivom stajali su, kao modeli, naučnici i umetnici (Vuk Karadžić, Đura Daničić, Petar Petrović Njegoš, Milica Stojadinović Srpkinja, Branko Radičević, Dimitrije Avramović...) kao i vladari i državnici (knjaz Miloš, knez Mihailo, kneginja Julija knez Aleksandar Karađorđević, Ilija Garašanin...) ali i takozvani običan svet. Svi oni ovekovečeni su fotografskim snimcima ili kako se to tada govorilo "zrakopisom" - svetlopisom Anastasa Jovanovića. Jovanović je kao pionir fotografije bio opčinjen izradom dagerotipija ("minijatura crtanim suncem"). Tako je zahvaljujući "slikarstvu sunca" /"crtanju svetlošću" naš prvi fotograf ostavio bogatu zbirku fotografija neprocenjive vrednosti. Sticajem srećnih okolnosti, a što se u našoj kulturi ne dešava baš često, ova zbirka fotografija se čuva u našim muzejima: Muzej grada Beograda, istorijskom muzeju Srbije, Vojnom muzeju, Etnografskom muzeju, Vukovom i Dositejevom muzeju i Narodnom muzeju. Deo Anastasovih snimaka nalazi se i u privatnim kolekcijama u zemlji i inostranstvu. Kako svedoči majstor umetničke fotografije Miodrag Đorđević glavni deo zbirke dobijen je još 1953. godine od Anastasove ćerke Katarine A. Jovanović koja je u to vreme živela u Cirihu. Zahvaljujući profesoru Dejanu Medakoviću, koji je u ime naše zemlje posredovao kod Katarine A. Jovanović, ova značajna zbirka - deo umetničke zaostavštine Anastasa Jovanovića - pripala je fondu Muzeja grada Beograda. Kasnije se otkupima od privatnih vlasnika ova zbirka još uvećala. Velika je zasluga dr Miodraga Đorđevića što je, znajući stari tehnološki proces, uspeo da izradi sa kalotipskih negativa "drugu generaciju" ove zbirke na savremenom foto-materijalu kao i da se celokupan materijal posebno filmuje. Na taj način znatno je produžen vek trajanja umetničkih dela prvog srpskog fotografa.

Petar Petrović Njegoš, 1851. god

Anastas Jovanović je prvo započeo da uči terzijski zanat, a zatim je bio primljen da u Knjažesko-serbskoj tipografiji uči za slovolivca. U slobodnom vremenu kao samouk savladao je graverski zanat. Toliko se izvežbao u graviranju natpisa i rezanju pečata da je 1838. mogao da izradi matrice za kurzivna slova bez kojih ne bi mogao da se odštampa prvi Srbski bukvar. To mu je bila i najbolja preporuka kod kneza Miloša koji je naredio da tog mladog, vrednog i darovitog kalfu odmah pošalju u Beč, na Akademiju svete Ane, da uči bakrorez. Jovanović je 1846. završio Akademiju u Beču. Pre toga je izučio dva važna umetnička zanata: fotografiju i litografiju. Na taj način on je postao naš prvi majstor u tim disciplinama. Već 1840. počeo je kao prvi Srbin da izrađuje umetničke litografije. To su bili portreti Dositeja, Mušickog i Vuka Karadžića. Uporedo sa tim on je 1841. kupio među prvima Foigtlenderovu kameru s objektivom Jozefa Pecvala - treću koja je proizvedena! Fotografiju i litografiju učio je u slobodno vremenu van Akademije kod Štadlera, bačkog fotografa i litografa. U početku bavio se dagerotipijom, a kasnije talbotipijom. Pored toga što je radio portret, Jovanović je radio snimao i delove grada, Beča i Beograda, mrtvu prirodu, razne događaje.

Pošto zbog dinastičkih promena nije mogao da se vrati u Srbiju, osnovao je fotografsko-litografski atelje u Beču (Taborštrase broj 6). Započeo je da izdaje u sveskama "Spomenike Srbske", ali zbog slabog odziva publike morao je da obustavi ovaj poduhvat posle četvrte sveske. Pokušao je da ostvari i "Panteon slovenski" ali u tome nije uspeo. Zanimljivo da je za "Spomenike" poručio tekstove od Vuka Karadžića, koga je dobro poznavao jer je, kao stipendista iz Srbije u Beču, bio pod njegovim starateljstvom. Poznato je da je Anastas Jovanović zahvaljujući Vukovoj preporuci upoznao stereoskopske snimke, to jest fotografske snimke u tri dimenzije. O tom događaju on u autobiografiji beleži ovo:

Vuk Karadžić, 1850 - 58. god.

"Piše mi g. Vuk St. Karadžić god. 1854. da je doputovao jedan ruski polkovnik sa gospođom i odseo u hotelu "Wilder Mann"" u Kutnerstrasse... On ima portreta kako svoje tako i svoje gospođe, koje je dao izraditi u Londonu, da odem k njemu da iste vidim. G. Vuk znajući koliko se ja interesujem, bio mu je za mene pričao. Ja čim dobih to pismo, odem istom gospodinu on me vrlo ljubazno primi i pokaže mi obraze."

Jovanović je zatim do detalja opisao kako je pronikao u tajne snimanje stereoskopskih snimaka u tolikoj meri da je već iste godine izlagao na izložbi u Beču prve stereoskopije. To su bili prvi stereoskopski snimci Beča. O tome je u stručnoj literaturi 1855. zapisano: "Izrada prvih stereoskopskih slika u Beču zasluga je i počast g. Anastasa Jovanovića."

Ali Vuk nije bio sklon samo pohvalama - umeo je on i da oštro kritikuje rad Anastasa Jovanovića. Kad je Anastas izradio portret Milice Stojadinović Srpkinje, Vuk mu je u oči rekao da je pesnikinju na slici "nagradio" i "oko 25 godina načinio starijom uz to još i ružnu", a o tome je obavestio i Milicu. Jovanović mu je stoga obećao, da će onu glavu skinuti pa drugu graditi". Istoričar umetnosti Pavle Vasić smatra da je kritika bila preterana i da je Miličina "razmaženost" i "pristrasnost" uticala na vuka jer "nam danas ta litografija izgleda kao jedan od najboljih portreta".

Imao je Anastas Jovanović još jednog slavnog i ništa manje oštrog kritičara - knjaza Miloša, koji ga je kritikovao što se ne bavi slikanjem nego politikom. Mogli bismo se složiti sa mišljenjem samo Anastasa da ga je knjaz Miloš ako kritikovao ne zbog toga što je visoko cenio umetnost nego zato što je smatrao da je Anastas privrženiji knezu Mihailu nego njemu. Stoga je prekorno pitao Anastasa: "A koji si ti bes kod Mijajla?" Knjaz je bio ipak u pravu jer, po povratku u Srbiju 1859, Anastas Jovanović zaista nije više dugo "sedao u dućanu" i slikao nego se bavio poslovima dvoroupravitelja. Bio je spreman da svoj život umetnika i još mnogo što šta žrtvuje dvojici Obrenovića kojima je bio veran - kako to kaže Katarina A. Jovanović - "do groba i preko groba". Nije nikada zaboravio šta su mu sve omogućili.

Ima još jedno zanimljivo mišljenje o portretima Anastasa Jovanovića. Književnik Ljubomir Nenadović kaže u portretu P. P. Njegoša koji je izradio Anastas: "To je najbolja vladičina slika. Takav je izgledao poslednjih godina svoga života." Nenadović je ostavio i zapis koji govori o odnosu Anastasa Jovanovića prema Njegošu: kada se Njegoš 1851. razboleo Anastas se starao oko vladike. Pokušao je i da izmiri crnogorskog vladiku sa srpskim knjazom na koga se vladika naljutio zato što mu nije pomogao u jednom sukobu sa Turcima.

Knez Mihailo u enterijeru, oko 1856. god

Smatra se da je Anastas Jovanović naš prvi školovani primenjeni umetnik. Sa uspehom se ogledao i u litografiji, i u fotografiji, i u slikarstvu, i u vajarstvu, heraldici, oblikovanju nakita, ukrasa i nameštaja. Najviše je uspeo da uradi za vreme svog boravka u Beču, odnosno dok se nije vratio u Srbiju sa porodicom Obrenović. U vreme vladavine kneza Mihaila potpuno se bio posvetio organizovanju života na dvoru. Posle tragične kneževe pogibije 1868, povukao se iz javnog života u umetničku radionicu iz koje je retko izlazio. O tome šta je tada radio svedoči njegova kći Katarina A. Jovanović: "U svojoj radionici (Kosovska ulica br. 25, kuča srušena posle Drugog svetskog rata) bavio se raznim poslovima; pratio je razvitak fotografije, bavio se elektrotehnikom, interesovao se za aeronautiku, n kojoj je radio i crtao. Čitao je mnogo i pratio sve događaje, osobito na polju umetnosti i nauke i radio neumorno..." Ona je zabeležila i njegove poslednje reči: "Šteta, šteta! Sve je bilo tako interesantno, sve me je toliko interesovalo a sada je sve prošlo." Umro je 1899. i sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.

Gotovo svi koji su pisali o Anastasu Jovanoviću isticali su da je on pre svega bio "majstor portreta. Veljko Petrović misli da je Jovanović zadužio naš narod zato što je ovekovečio znamenite Srbe iz prve polovine 19. veka. Stevan Hakman veli: "Bez njegovog rada bila bi ponaosob naša književna istorija lišena dragocenog materijala tolikih snimaka vodećih ljudi iz obnove naše novije književnosti. Imena kao Dositej Obradović, Vuk, Petar Petrović Njegoš, Lukijan Mušicki, Jovan Rajić, prota Matija Nenadović, Đorđe Popović Daničar, i dr. i prizori kao Knez Mihailo otvara sednicu Učenog društva dovoljno pokazuju obimnost njegove ilustratorske delatnosti. A što se tiče vernosti, treba videti glavu samog Vuka Karadžića." O portretima Anastasa Jovanovića pisala je i Radmila Antić u monografiji o prvom srpskom fotografu: "Da je Vuk Karadžić bio najmarkantnija figura kulturnog trenutka Srba u Srbiji i u Austriji, potvrđuju i Anastasovi snimci ovog našeg velikana i kulturnog pregaoca Srbije u prošlome veku. Svaki od Anastasovih snimaka Vuka predstavlja malu studiju u realističnom shvatanju i postupku. Dovoljno je koncentrisati se samo na snimljene Vukove portrete pa tako mnogo shvatiti i proniknuti u ovu izuzetnu ličnost naše istorije iz vremena kada su se tek postavljali temelji novije srpske kulture. Za njim su u toj grupi književnika Milica Stojadinović Srpkinja, Đura Daničić, Ljuba Nenadović u mladim godinama i Branko Radičević."

Po mišljenju Pavla Vasića Anastas Jovanović je prvi pravi romantičar u srpskom umetnosti, koji je svoje uzore našao u francuskom romantizmu. Stoga se može smatrati da njegov rad predstavlja kod nas sponu sa tom "etapom u istoriji umetnosti". Vasić kaže i to da je Jovanović"možda jedini od naših umetnika 19. veka ostvario rezultate koji se i za evropske srazmere mogu smatrati značajnim".

U Istoriji srpske fotografije Milanka Todić daje Anastasu Jovanoviću vrlo istaknuto mesto. Po njenom mišljenju Jovanovićevi "portreti vuka Stefanovića Karadžića, Tome Vučića Perišića, Petra Petrovića Njegoša i drugih, vizionarski su ukazivali na mogućnosti novog fotografskog jezika". A Vanja Kraut, u Istoriji srpske grafike, kaže da je Anastas Jovanović "naj najveći grafički umetnik 19. veka".

Povodom sto godina o smrti Anastasa Jovanovića želeli smo da podsetimo naše čitaoce na delo ovog znamenitog umetnika - fotografa i litografa - koje pripada koliko našoj toliko i evropskoj kulturnoj baštini.

(Korigovana i lektorisana verzija sa nekadašnjeg sajta Ministarstva za Srbe van Srbije)

// Projekat Rastko / Fotografija //
[ Promena pisma | Pretraživanje | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]