Portal Srpskih Cetnika

ЧЕТНИШТВО или четовање је српски назив за вид ратовања који се уобичајено назива герила. Настало је у време отпора турској власти и у почетку га је било тешко разликовати од хајдуковања. Означавало је облик борбе у мањим, врло покретљивим наоружаним групама тзв. Четама, које су углавном избегавале фронталну борбу.

Четничка организација је званично настала пред балканске ратове у Старој Србији и Македонији, као вид заштите од Турака, Шиптара а нарочито Бугара који су на истом простору већ имали организовану акцију.

После Берлинског конгреса, ови наши крајеви су и поред својих тежњи за ослобођењем, остали изван граница новонасталих држава на Балкану. У исто време био је појачан терор према православном становништву због учешћа у ратовима 1876-1878.

Од укидања Пећке патријаршије сви православци су били подређени патријаршији у Цариграду која је заступала грчке интересе, негирајући постојање других нација под његовом управом, што у великој мери изазива револт Срба и Бугара. Године 1872. бугарска црква добија самосталност и почиње са оснивањем школа, црквених општина и библиотека, супростављајући идеју словенства грчким тежњама, све у циљу бугаризације словенског становништва. Они који нису хтели да прихвате ова настојања, остајали су под управом цариградске патријаршије, иако нерадо. Србија 1885. године почиње са просветном и културном акцијом, у исто време тражећи да се постављају српске владике у крајевима где су Срби већина. Томе су се Грци жестоко противили. За то време, Бугари, пошто су имали националну цркву која је оснивала школе, остварују свој утицај нарочито у градовима, док по селима то тешко успевају.

Да би појачали свој утицај Бугари се одлучују на оружану акцију. Почињу да шаљу чете у Македонију и Стару Србију и дижу буну у области Струме. Припадници ових чета касније се називају комитама. Једна група оснива организацију ВМРО са циљем да се избори за аутономију Македоније. Читаву територију деле на реоне којима су на чело постављали војводе. Људство је организовано по десетинама на тај начин да ниједан комита није знао имена осталих девет. У почетку у ову организацију улазе и многи Срби чији је циљ био ослобођење од Турске. Касније, главни утицај у овој организацији преузима Врховни комитет састављен од високих бугарских официра, чији је циљ био прикључење Македоније Бугарској. Због тога све више долази до сукоба између Срба и Бугара. Бугари све више притискају Србе да би их навели да напусте цариградску патријаршију и прикључе се њиховој цркви често користећи убиства као метод убеђивања. На удару су били нарочито свештеници, учитељи и школски настојници а Бугари при томе нису презали ни од најстрашнијих зверстава.

Од 1897. до 1903. године такве акције не дају очекивани успех. ВМРО је зато желела акцију која ће привући пажњу Европе и убрзати остварење циљева. Зато на Светог Илију 1903. дижу устанак у Крушеву гдје су већину становништва чинили Власи. Због лоше организације устанак је пропао, а највише је страдало локално становништво, док су се чете из Бугарске повукле. Тада је почео још већи терор Бугара према Србима што је навело Србе да се сами организују.

У септембру 1903. године основана је у Београду "Српска револуционарна организација" и њен Централни одбор. За председника је изабран др Милорад Гођевац а за чланове Василије Јовановић, Лука Ћеловић, генерал Јован Атанацковић, Љубомир Јовановић-Чупа, Љубомир Давидовић, Голуб Марић и академик Љубомир Стојановић.

Касније им се прикључио капетан Живојин Рафаиловић из Врања, који је до тада самостално организовао пребацивање наоружаних људи у Стару Србију.

У то време, због све већег насиља Бугара, Срби у Старој Србији и Македонији су се и самостално организовали. Мицко Крстић, Павле Младеновић и Јован Станојковић-Довезенски основали су чете у својим крајевима и први пружили организовани отпор Бугарима.

У Скопљу 1905. године Срби стварају удружење Српска одбрана које је почело са организовањем чета на терену, најпре састављених од мештана који су били под утицајем виђенијих људи и учитеља, а касније су чете формиране и у Србији и пребациване преко границе. Чете су биле различите јачине, а вођа је имао титулу војводе. Формирана су два Горска штаба за територије десно и лево од Вардара. У почетку је то више била ствар приватне иницијативе, јер званично Србија није подржавала ову акцију због противљења великих сила. Касније, све јачи је био утицај српских официра, а од 1905. године руковођење је преузело Министарство иностраних послова.

До 1907. године Срби су створили добру војну организацију, чија је највећа активност била изражена на подручју Скопског и Битољског вилајета. У више борби четници су успели да потисну бугарске чете, тако да су ови задржали упоришта углавном у градовима, јер тамо због присуства турске војске није смело да буде оружаних сукоба. Ипак, одиграло се и више борби са турском војском и шиптарским бандама, тако да су српске чете и поред великих жртава, успеле да ставе под контролу већи део територије данашње Македоније.

У овим борбама истакло се више војвода. Међу њима најпознатији су били: Мицко Крстић, Јован Стојковић-Бабунски, Глигор Соколовић, Василије Трбић, Јован Долгач, Крста Ковачевић-Трговишки, Илија Јовановић-Пчињски, Лазар Кујунџић, Саватије Милошевић, Коста Миловановић-Пећанац, Ванђел Скопљанчев, Тодор Крстић-Алгуњски, Сретен Рајковић-Руднички, Ђорђе Скопљанче, Војин Поповић - Вук, Војислав Танкосић...

Крајем 1907. године дошло је до размимоилажења у четничком покрету. Једна група је хтела да се акцијом руководи из Београда, а друга је била за првенство Скопља. Централни одбор је послао капетана Алимпија Марјановића, који је завео ред у организацији.

Године 1908. у Турској се десила Младотурска револуција, чије су вође пропагирале једнакост свих становника без обзира на веру. Због тога, под притиском великих сила, дошло је до обуставе четничке акције - до распуштања чета на терену.

У то време је дошло до кризе због анексије Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске. Пошто се очекивао рат створени су четнички одреди и распоређени дуж Дрине. Њима су командовали Војислав Танкосић, Војин Поповић-Вук и Јован Бабунски. Тада је створена и организација Народна одбрана са циљем да прикупља добровољце и средства за помоћ Србима у Босни и Херцеговини, али је убрзо под притиском европских сила, њена активност морала да буде обустављена а Србија је била приморана да прихвати анексију.

У Старој Србији и Македонији, Бугари и Шиптари су поново почели да врше насиље над Србима. У то време убијени су и Мицко Крстић и Глигор Соколовић, чувене војводе. Стање је било такво да је 1911. године поново почело слање чета и пренос оружја, да би се ојачале локалне чете. Пред почетак Првог балканског рата Горски штаб је стављен под команду штаба Прве армије. Четници на терену су организовани да би изазивали пометњу у позадини турске војске. На граници, чете су окупљене у одреде под командом војвода Божина Симића, Војислава Танкосића и Војина Поповића - Вука. Прве борбе и заузимање караула извели су четници. Козјачки одред војводе Вука је учествовао у Кумановској бици и имао је озбиљне губитке. Први је стигао у средње повардарје и у Азоту (област између Велеса и Прилепа) се спојио са одредом Василија Трбића. Прековардарски одред је учествовао у борбама између Дебра и Кичева, у околини Охрида и у Битољској бици. Након завршетка рата четнички одреди из Србије су распуштени, а локалне чете су и даље водиле борбе са Шиптарима и убаченим бугарским четама. Четници Василија Трбића су имали значајну улогу у гушењу побуне Шиптара 1913. године на подручју Дебра.

ЧЕТНИЦИ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Пред Први светски рат четници су распоређени у четири одреда: Златиборски, под командом Косте Тодоровића, Јадрански, под командом Војина Поповића, Руднички, под командом Војислава Танкосића и Горњачки, под командом Велимира Вемића. Намењена им је улога командоса. Мајор Танкосић је обучавао Гаврила Принципа и Трифка Грабежа за извођење сарајевског атентата. У првом светском рату четници су наступали као претходница, а у одступању су остајали у непријатељској позадини, где су имали специфичан задатак да продиру у непријатељску поздину, нападају непријатељске штабове, руше комуникације и организују народ на отпор. Четници Војислава Танкосића и Јована Стојковића-Бабунског су учествовали у одбрани Београда. Тада је тешко рањен мајор Танкосић. Поједине чете су деловале 1914. године у борбама у источној Босни и допрле у близину Сарајева. Учествовали су и у свим осталим значајним биткама до протеривања непријатеља и ослобођења Београда 1914. године.

Четнички одреди су имали велике губитке па су преостали четници стављени под команду војводе Вука, почетком 1915. године. У септембру исте године овај одред је упућен на границу где је водио борбе са Бугарима. После слома, одред се са српском војском повукао преко Албаније на Крф. Пошто је био сведен на 450 бораца, одред је попуњен добровољцима и упућен на Солунски фронт. У борбама на Сивој стени и Грудишком вису одред је десеткован, а војвода Вук је погинуо, 16. новембра 1916. године. Преживели четници су после тога распоређени у оперативне јединице. Поред ових одреда, постојале су и неке мање четничке формације међу којима и јединице Јована Бабунског и Цене Марковића, које су 1917. године стављене на располагање француској војсци на Солунском фронту.

После окупације у Црној Гори су формиране мање четничке групе. Деловале су самостално и неповезано. На југу Црне Горе нису успеле да се одрже, као на северу у тешко проходним планинама. На крају рата развиле су озбиљну акцију и разоружале су више аустроугарских јединица. На територији Србије је такође остао један број четника и војних обвезника који су, организовани у мање или веће групе, пружали отпор окупатору. То је највише дошло до изражаја у Топлици, Јабланици и Пустој Реци.

Крајем 1916. године, после уласка Румуније у рат, са Солунског фронта је по наређењу Врховне команде, послат у Топлицу војвода Коста Пећанац да организује четничке јединице које би у тренутку пробоја фронта отпочеле акције против окупатора. У исто време, његов задатак је био да спречи превремене акције. Стање је било такво да је народ желео устанак, очекујући скори долазак српске војске. Пећанац је наишао на већ добро организоване јединице, од којих је најбољи био одред под командом Косте Војиновића. До устанка је дошло након одлуке Бугарске да изврши присилну мобилизацију у Србији. Пећанац се противио отвореном устанку јер је очекивао одмазду, па је зато сматрао да треба организовати мање акције. Ипак, под утицајем осталих, 21. и 22. фебруара 1917. донета је одлука о почетку устанка, што је на крају прихватио и сам Пећанац. Вође устанка су, поред Пећанца, били и војвода Коста Војиновић, браћа Тошко и Милинко Влаховић, поп Димитрије Димитријевић, Јован Радовић и четовођа Милан Дечански. За неколико дана су ослобођени Куршумлија, Прокупље, Лебане, Блаце и Власотинце, и дошло се надомак Ниша и Лесковца. Устаника је било између 13000 и 15000, наоружаних углавном пушкама. Окупатори су против четника морали да ангажују три редовне дивизије повучене са фронта, бугарске комитске чете, авијацију и сву полицију, укупно око 52000 људи, одлично наоружаних. И поред херојске борбе, дошло је до слома устанка крајем марта 1917. Ипак, са пружањем отпора је настављено све до краја 1917. године. Треба напоменути да је у току гушења устанка вршен невиђен терор од стране окупатора, тако да су жртве процењене на 20000 људи. Најдуже се одржао одред војводе Косте Војиновића. Његови људи су пружали отпор све до 23.12.1917. године, односно војводине смрти.

У време приближавања српске и савезничке војске, после пробоја Солунског фронта, четнички покрет је поново ојачао и учествовао у ослобођењу, тако да су неке веће гарнизоне (Пећ, Никшић) заузели управо четници.

ЧЕТНИЦИ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ - НАСТАНАК РАВНОГОРСКОГ ПОКРЕТА

У периоду између два рата, Коста Пећанац је одржавао четничку организацију, али је за време Другог светског рата водио самосталну политику.

Војвода Илија Трифуновић-Бирчанин је у току Првог светског рата био најмлађи члан одреда војводе Вука. У борби у којој је Вук погинуо, војвода Бирчанин је изгубио руку. У периоду између два рата војвода Бирчанин је играо важну улогу у четничком покрету, а истовремено је био и председник Српске народне одбране. Одмах по избијању Другог светског рата, војвода Бирчанин је пришао Дражи и ставио се под његову команду. Умро је у Сплиту 1943. године.

Маја 1941. године настаје Равногорски покрет на челу са ђенералом Драгољубом-Дражом Михаиловићем. Петнаести Април 1941 године, је био прекретница у каријери пуковника Михаиловића. Тог трагичног дана, пуковник Михаиловић је решио да се издвоји од главнине трупа Друге армије и крене ка Дрини. Случај је хтео да његова борбена група са заставом 41. Пешадијског пука остане једина активна организована јединица у краљевини, и тако буде стожер каснијег отпора непријатељу на бази четничког ратовања. На Равној гори је основан први штаб и она ће током ратних година постати симбол Српског Четничког Покрета у Другом светском рату, отуда и име Равногорски Покрет. По доласку на Равну Гору 8. маја 1941. године, Михаиловић је донео одлуку да организује покрет отпора. Својим прогласом, Михаиловић подиже заставу слободе против непријатеља. У тој почетној фази организације Равногорског покрета постављен је темељ каснијој војној организацији: оперативне трупе, водови, чете, батаљони; касније и бригаде и корпуси. Људи који су упућивани на одређен терен давали су инструкције и организовали народ. Српски народ у Србији, Црној Гори, Македонији, источној и западној Босни, Тромеђи као и у Далмацији и делу Лике масовно је прилазио и помагао Михаиловићевом покрету. Из овога се види да Равногорски покрет не представља географску аномалију већ једино опредељење српског народа. Занимљиво је приметити да је Равногорски покрет имао разгранату мрежу присталица у Словенији где је оперисало неколико њихових одреда. Највеће недаће Равногорском покрету у Словенији задавао је, под утицајем Ватикана, став католичке цркве.

На другој страни комунисти су радили све да саботирају и униште Равногорски покрет, који је носио главно бреме отпора окупатору. Ђенерал Михаиловић и његови четници су били огорчени због пропаганде Би-Би-Сија који је четничке акције приписивао комунистима и вршио бесомучну пропаганду у корист комуниста. Циљ ове пропаганде је било оправадавање Черчиловог плана да жртвује српски народ и ђенерала Михаиловића.

То се догодило 1943. године у Техерану на конференцији тројице. На овој конференцији, на опште Стаљиново задовољство, одлучено је да се Михаиловић одбаци као савезник чиме је запечаћена судбина, не само равногорског покрета, већ и српског народа као целине.

Без обзира на игре великих сила, о заслугама четника и њиховог команданта за борбу против окупатора сведоче међународна признања додељена ђенералу Михаиловићу. Он је добио орден ратног крста, 2. фебруара 1943, од стране маршала де Гола команданта француског покрета отпора, као и орден легије части додељен посмртно, 29. марта 1948, од стране председника Сједињених Америчких Држава Харија С. Трумана. Занимљиво је да су сведочење о карактеру Михаиловићевог покрета дали и заробљени немачки официри на суђењима у Београду, што су комунисти брижљиво заташкавали. Од завршетка другог светског рата па све до педесетих година прошлог века комунисти су обавили опсежне акције хватања и уништавања преосталих равногораца и четничких јединица.

Равногорски покрет је наставио да живи у отаџбини и емиграцији до данашњих дана. По доласку у Америку, војвода Момчило Ђујић, ратни командант Динарске четничке дивизије, и његови борци наставили су борбу против атеистичке идеологије која је поробила српски народ. Главни правац ове борбе је било изобличавање лажи које су комунисти фабриковали о ђенералу Михаиловићу и његовој борби.

Покрет српских четника Равне горе траје већ 50 година у слободном свету а у отаџбини Равногорски покрет је обновио свој рад 1990. године. Регистрован је као нестраначка организација 18. октобра 2000. године, али још не наилази на разумевање нових власти.