Аустријско шпијунирање у Београдском пашалуку

Valjevo, nastanak i razvoj grada – prilozi za urbanu istoriju od prvog pomena do sredine 19. veka

1 Владимир Кривошејев, Ваљево, настанак и развој града -прилози за урбану историју од првог помена до средине 19. века, Ваљево, Центрекс, 1997. 7 приступачних, популарно писаних или намењених уско стручним круговима. Зато је заинтересовани читалац приморан да прикупи више различитих монографија, зборника и часописа и да, ишчитавајући их веома пажљиво, у мору сазнања покуша да уочи управо она која би задовољила његову радозналост, ризикујући не ретко да остане збуњен пред честим, различитим тумачењима истог проблема. Поред тога, одговори који се могу пронаћи у разноврсним публикацијама не пружају очекиване информације у једном даху. Они представљају само мале сегменте мозаика чију слику можемо сагледати тек када се сви расути делићи прикупе и сваки понаособ постави на место које му припада, уз одбацивање оних безвредних камичака који се не уклапају у композицију постављену на научно критичкој основи. На жалост, за сада још увек није дато мноштво одговора на основу којих би се створиле потпуне представе на горе постављена питања. Тешко да ће то икада бити могуће, али је зато могуће прикупити и сложити бар оне до сада познате сегменте.

Mirjana Stojisavljević - Na kraju zapadnog puta: Poetika i komentari (Knjiga 2)

Мирјана Стојисављевић 6 златној бајци о људима коју си журио да испричаш прије но што те одведу пути недоходи. Неким чудом, башта сљезове боје васкрсава сваког прољећа ту, у долини Јапре, око зидина твоје порушене родне куће, као клица новог живота, јављајући нам да се још није расточила бајка занесеног дјечака који се једне ноћи спремно запутио да грабљама дохвати мјесец. Обновљена је и наша црквица на бријегу, са које су оног сњежног пријеподнева у бијелу пустињу отпловили ударци звона, усамљени и тешки, навјешћујући пут без повратка јединог твога животног заточника, дједа Раде.

Oaza normalnosti ili tužna slika stvarnosti? Fudbal u okupiranoj Srbiji (1941-1944), 49-70

The Oasis of Nor­mality or­ Sad Image of Reality? Football in the Occupied Ser­bia 1941-1944 In spite of the war, capitulation of the state and German occupation, football life had been continued quite quickly. Restoration of competitive and friendly matches was initiated by the members of succesful pre-war clubs (especcialy BSK and SK Jugoslavija), but also by the people from the new government, both German and collaborators, as they intended to create a resemblance of normality. However, despite the best wishes, the circumstances were extremely serious: majority of football clubs had suffered waste material loss, stadiums were damaged and the equipment stollen. Problems with stadiums were partly resolved during 1942 and 1943, to the necessary extent. Big problem of the clubs was status of their members: some died, and some were imprisoned. This problem was partly solved by engaging new players among sportist – refugees, who had left Independent State of Croatia, and the territories under Hungarian, Bulgarian or Albanian occupation. The authorities had cleansed the sport clubs from «undesirable elements»: Jews, Roma, communists (in particular many workers' sporting associations, which were tied with Communist Party and SKOJ were under special preassure). Despite all efforts and obvious desire, during whole occupation period (1941-1944), football institutions had failed to organize a state tournament, mostly due to instability and insecurity, due to the uprising throughout the occupied territory, which unabled communication, and also because of poverty in which people lived and worked.

Далибор Денда, "Српски ратни заробљеници у Великом рату"у: Први светски рат, Србија, Балкан и велике силе, Београд, 2015, стр.17 – 37

Dalibor Denda SERBIAN POWs IN THE GREAT WAR Summary The first Serbian POWs in the Great War were Serbian officers, NCOs and conscript soldiers as tourists, students and traders on the Austro‐Hungarian territory at the moment of Austrian declaration of war on Serbia. After that, the first large number of Serbian POWs was captured during the first Austro‐Hungarian offensive on Serbia and during the combats in 1914. They were sent to some 50 POW camps established both in Hungarian and Austrian parts of the Empire. The full number of Serbian POWs in 1914 is estimated to be about 45,000. Some 3,000 of them, Macedonians by origin, who declared themselves Bulgarians, were released and sent to Bulgaria. From approximately 42,000 of Serbian POWs in captivity in Austria, about 16,000 or 38% died from typhus caused by bad hygienic and nutrition conditions in the camps during the late 1914 and early 1915. The largest group of Serbian POWs was taken into captivity after the joint Austro‐Hungarian, German and Bulgarian offensive against Serbia in late autumn 1915. According to official Austrian data, during the whole Great War some 1,031 Serbian officers, and about 153,600 NCOs and soldiers were captured by the Austro‐Hungarian Army. At the same time, the Bulgarian Army managed to capture some 187 officers and less than 39,000 NCOs and soldiers and German Army, about 28,000 NCOs and soldiers including four officers. Some 5,000 of them were sent to the Ottoman Empire to work on the construction of Baghdad railroads and some of them were among 6,542 Serbian civilians and POWs who were exchanged in the period from 1916 to 1918 for Austrian POWs. In Bulgaria, there were POW camps all around the country, and Serbs were held in more than 20 of them. In Germany, Serbian POWs were held in some 50 POW camps. Serbian POWs accounted for 2.75% of all POWs captured during the Great War and 5.1% of all POWs from the Entente countries. From some 1,222 Serbian officers and about 220,000 captured NCOs and soldiers, some 60,000 or 27% died in the POW camps. The death rate was approximately about 33% for those in Austro‐Hungarian camps, 17% for those held in Bulgaria and about 7% for Serbian POWs in captivity in Germany. At 27% on average, the death rate of Serbian POWs was the second highest (after Romanians) during the Great War.

DRAGOLJUB JOVANOVIC I PIROTSKI KRAJ

Сагледавање односа између истакнутог појединца и једне пасивне и историографима неинспиративне средине поставља се као вишеструки изазов. Наиме, обојити реалним бојама слику таквог односа, пре свега би требало да подразумева једну ни мало једноставну потрагу за Пироћанцем у тако комплексној појави, каква је Драгољуб Јовановић, али исто тако и потрагу за оним што је тај исти Драгољуб Јовановић био, делом и остао, у свести његових Пироћанаца. Будући да је однос према личности Драгољуба Јовановића виђен очима његових земљака прешао један развојни пут од просте перцепције, преко симпатија и подршке, оспоравања и одрицања, па до неке врсте рехабилитације његовог лика и дела данас, поставља се питање којем трагању дати приоритет. Оно што је свакако на први поглед видљиво јесте чињеница да се кроз личност и политичко деловање Драгољуба Јовановића, али и кроз однос средине према њему, могу извући врло драгоцени судови о менталном склопу Пироћанца као homo politicus-a. Из тог угла посматрано врло је могуће направити извесне хронолошке и квалитативне оквире тих промена односа према лику и делу Драгољуба Јовановића. Наиме, период његовог детињства и ране младости у Пироту може се омеђити 1895, као годином његовог рођења, и 1912, као годином када је први пут на дуже време отишао из родног места. У том временском оквиру од седамнаест година биће врло занимљиво посматрати како је Јовановић видео своју породицу, град и уопште околности свога одрастања. Поред тога, на моменте ће бити могуће завирити и видети како је њега средина почела да региструје, али и да утиче на формирање неких његових ставова, који ће се касније испољити кроз Јовановићеве научне и политичке идеје. Други хронолошки оквир унутар кога је могуће бар мало осетити однос Пироћанаца и Драгољуба Јовановића везује се за тридесете године 20. века, конкретно за време од 1935. до 1940. године. У том временском интервалу активност левих земљорадника са Јовановићем на челу дошла је до пуног изражаја тако да Пироћанци почињу да гаје отворене симпатије према свом суграђанину чиме он доживљава највећу афирмацију међу својима. Чини ми се да је то био први и једини пут да су Пироћанци у једном масовнијем виду изразили емпатију и симпатију према Драгољубу Јовановићу. Већ наредна фаза у колективном односу према лику и делу Јовановића, која почиње да се исцртава од 1945. године, обележена је одрицањем, оспоравањем и гурањем у заборав свега што је имало везе са Драгољубом Јовановићем. Историјски ток који је уследио након 1945. године, укројен од стране тада револуционарно нових политичких елемената, учинио је да име Драгољуба Јовановића за велики део Пироћанаца постане персонификација издајничког деловања и крајње негативне друштвене појаве. Тиме однос родног места и Драгољуба Јовановића запада у вакум који ће потрајати четрдесетак година. Особеност тог бестежинског стања отварала је различите могућности за закључке